U magličastom prostoru oko nekoliko stolova u Tvornici izbijao je dim.
Svi su pušili i pili kapućina. Bilo je rano popodne.
Ja sam otišao do šanka. Za šankom je sjedio policajac i smiješio se nekome nevidljivom tamo preko puta.
Preko puta stvarno nije bilo nikoga a policajčev pogled se sjajio vjerojatno podmazan vatrenom vodom koju je trusio ili nečim drugim.
Konobar za šankom je imao pokrete kao bogomoljka. Iznenadne i efikasne.
Otvarao je boce i zavrtao kapućina na kafe aparatu tako brzo da bi se to moglo vidjeti samo na usporenom filmu. Golim okom nikako.
Omalena konobarica bi došla i rekla narudžbu a onda bi on kimnuo glavom i za tren oka ju natovario kapućinima, mineralnim vodama, pivama i ostalim. Ona je bila vanjski konobar a on je vladao šankom poput hobotnice.
Naručio sam piće a onda me netko lupio po ramenu.
„Booook. Odakle ti ovdje, hehehe“ – zakreštala je Kasandra.
I ona je imala sjajne oči. Stajala je tako ispred mene s rukama zataknutim u zadnje džepove riplejki. Kosa joj je u sitnim kovrčama uokvirila blijedo lice i velike, sjajne oči. Malo me podsjećala na Moniku Kravić osim što je imala duplo manje sise.
„Navratio po karte za Stivi Veja, a ti?“
„Ja istooo“ rekla je i još više raširila oči lupivši me opet po ramenu ali otvorenim dlanom i ne prejako.
Policajac nas je pogledao preko ogledala u šanku, da rutinski provjeri jel sve u redu.
„Sve sam čitala, dakle ja sam grozna frendica Kasandra koja je uvijek pričala protiv tebe?“ – pitala je Kasandra s hinjenim prijekorom u glasu.
Ja sam podignuo obrve kao da sam iznenađen.
„Aaaa.. misliš na blogu, ma neeee. Odakle ti to, to je priča – nema nikakve prevelike veze sa stvarnošću?“ – izvlačio sam se ja.
„Pa nije baš da nema nikakve .. čini se da je skoro sve stvarno osim mog lika. Ali meni je baš kul što je moj lik zao, hehehe.“
Ja sam se isto nasmiješio pa je sa strane izgledalo kao da se prisjećamo nekog šaljivog događaja.
„Ja sam ti tamo, ono je jedan tip iz moje bivše škole, slučajno smo se sreli tu ispred. Ako hoćeš dođi poslije na cugu. Njemu se žuri na posao, neće još dugo“ – zatreptala je glumeći đavolicu i po treći me put lupila u rame. Ovaj put najnježnije do sada, onako s razumijevanjem.
„Oke“ – rekao sam a ona je otišla kroz dim cigareta za stol do svog sugovornika koji ju je čekao u svom plavom džemperu s V izrezom i kosom počešljanom u stranu kakvu imaju neki negativci u britanskim krimi filmovima. Iznad njih su iz zida izbijale hipertrofirane kartonske sise.
Na pamet su mi pale dvije stvari. Kako smo Kasandra i ja po mnogo čemu slični i kako uvijek ima nekakve pritajene seksualnosti koja nas privlači kod frendica od sadašnjih ili bivših cura.
Zašto nas gotovo uvijek privlače?
Možda zato što je njihova uloga u početku procjeniteljska. Kad prvi put priđete nekoj curi a tu se nađe i njena frendica ona će poslije izvršiti procjenu. Reći će toj curi „Joj, znaš kaj .. ne znam, on ti je meni isto jednom prilazio al je bio pijan pa se ne sjeća“ – što je dobro.
Puno gore je ako kaže „Sladak je.“ To najčešće ne znači da je netko doista sladak. Žene puno govore u šiframa i skoro nikada neće reći da je nešto loše jedna drugoj.
Recimo na pitanje „Izgleda li mi guzica preveliko u ovome?“ nikada jedna drugoj neće reći – „Da, jebem ti, guzica ti je spektakularno velika u tom sranju. Skidaj to odmah sa sebe.“
Ponekad se to zove suptilnost a ponekad lažu iz nekih drugih razloga.
V-izrez je skoro srušio stol pri izlasku. Kasandra je ulovila moj pogled i glavom me pozvala da joj se pridružim.
Pričali smo malo o koncertima. Uglavnom smo odlazili na iste koncerte ali nikada zajedno.
„Jebote, ja sam posljednja hevi-metal pička svoje generacije. Sve druge su se ili udale ili su na narodnjacima.”
Kasandra inače predaje hrvatski u jednoj gimnaziji i često na vrh nosa natakne one male naočale preko kojih onda strogo i prodorno gleda po razredu.
Da je tako vidite nikada je ne bi doveli u vezu sa nekakvom hevi-metal pičkom.
No, kad nije na poslu preobrazi se u nešto drugo.
Pomislio sam u jednom trenutku kako sada nakon prekida s njenom frendicom nisam više obavezan poštivati neke konvencije.
Mogao bih joj se mirne duše upucavati. I ona meni isto.
Navikavali smo se na tu situaciju ali da se čak i dogodi nešto ispalo bi da smo najobičnije hijene koje nisu mogle pričekati niti da se lešina jedne veze ohladi nego se odmah bacamo na plijen.
Onda sam reda radi pitao za bivšu ženu da ne ispadne kako izbjegavam temu o njoj.
„Pa ti ne znaš“ – rekla je Kasandra, čini se stvarno u čudu.
Kad ti netko kaže „Pa ti ne znaš“ nakon toga obično slijedi nešto poput udarca šakom u želudac.
„Ne, šta ne znam.“
„Došao je nekakav tip iz Izraela koji inače živi u Londonu. On je prije 10 godina bio zaljubljen u nju ali tada nije bilo ništa od toga. Sad se vratio, pun je love, uzeo je sobu u Operi i stalno su se počeli nalaziti.“
„I?“ – pitao sam sluteći nekako da to nije kraj priče.
„Onda ju je jedne večeri zaprosio.“ – rekla je Kasandra slegnuvši ramenima.
„I?“ – pitao sam ja dalje.
„I ništa. Za par dana odlaze u London, zauvijek.“
„Znači, pristala je .. samo tako.“- navukao sam ja gorki osmjeh na lice.
„Pa nije samo tako.. mislim, ko ti je kriv, mogao si je i ti zaprositi.“
To me otrijeznilo i vratilo u stvarnost.
„Hoćemo zajedno večeras na koncert?“
„Ok“ – rekla je Kasandra.
„Da dođem po tebe?“ – pitao sam.
„Može .. oko 7, pol 8.“
Policajac se ustao od šanka i ukočeno krenuo van pazeći da ne zatetura.
Dim se kovitlao za njim dok je išao ka izlazu.